Сви знају скоро све о причама. Зна се да постоје приче велике и приче мале. Сви воле да слушају веселе приче. Постоје и тужне приче, тајанствене приче, загонетне, маштовите, приче за заљубљене, приче о стварима, људима, чаробним шумама. А да ли сте чули да постоји прича без краја? Е ово је прича о причи без краја.
Била је то прича сасвим налик другим причама. Лепо је почињала и текла све до краја, а краја - нигде! Јао оном ко се одлучио да почне! Очеви својој деци пред спавање причали су ту причу и мајке, и баке, и деке унуцима, и друг другу, и другарица другарици, и шта се дешавало: дођу до краја и туц, муц стану. Не иде. Не иде никако! Краја нема.
Било је и оних који су свесно, храбро, али ипак мало несмотрено срљали у пропаст, све мислећи: снаћићу се ја, вешт сам. Али краја односно завршетка, односно, расплета разјашњења или како се већ то зове, нигде.
Али да и ова прича не буде без краја, па да тако имамо две приче без краја, што би стварно било сувише и претило би да се претвори у катастрофу са несагледивим последицама, дошло је до разрешења целе ствари. Шта се десило? Један Верољуб, у то време сасвим обичан дечак, дао је оглас у новине:
- Тражи се крај приче. Ваше тужне, веселе, загонетне, чаробне и какве год хоћете крајеве прича шаљите! Напомена: приче са почетком, средином и целе неће се узимати у обзир.
И оглас је освануо у јутарњим новинама. И то не само у Верољубовом граду већ широм наше планете.
Свима је лакнуло што се неко ухватио у коштац са тако великим проблемом. На Верољубову адресу почела су да стижу писма у великом броју.
Верољуб је прочитао сва писма и нашао! Крај приче објавио је у дневним новинама.
И сада се ви питате ко је сакрио крај и ко је открио крај Приче без краја.
Па наравно - ја.
